Album pred vama je u stvari, i poetski ali i sudbinski jedna prilično mračna i surova epopeja, gotovo jezivo lično i iskreno izražena polomljena emocija u dečaku koji je tek trebao postati valjan čovek i talentovan umetnikDa bi se u potpunosti shvatila dramatika ovog dela treba znati da je Nebojša Vasić – Tusta otpočeo karijeru muzičara u prvoj postavi još uvek agilnih legendarnih Scarpsa – kao basista. Godina je 1990. Mladi intelektualac i strejter dobija poziv u JNA one kobne 1991...
Trebalo mu je podosta vremena da ponovo stane na noge, nakon najgoreg iskustva koje čovek može da preživi na ovom jebenom svetu. I kreće... 1993. svira desetak antologijskih koncerata, prevrće se na sceni, skupa sa gitarom, šalje krike užasa oduševljenoj masi. Ulazi u studio. Snima tri verovatno izgubljene pesme. Nakon nekoliko meseci rešava da uradi album.
Moj prvi susret sa gotovim albumom bio je februara 1995. kada ga je Tusta doneo pravo iz ADC studija Vlade Milutinovića u tadašnju kruševačku Rockoteku. Pustimo narodu, nastaje tajac. Kakav album!
Sve ono o čemu nismo smeli ni da sanjamo u svojim kukavičkim noćima, očekujući da patrola zakuca na vrata i strpa nas u kampanjolu, Tusta je prosuo po ovom kapitalnom ostvarenju, jašući po svim svojim alama i baucima. Pravi ex Yu najprljaviji mogući blues.
Izdavači iz tih vremena nisu imali baš razumevanja za toliko crnila te ne objaviše ali i ne vratiše poslate im kopije, tako da se u periodu od 1998. do 2005. uopšte nije ni znalo da li je pretekao čak ni koji korektan presnimak. A onda se Tusta prisetio – u njegovoj sobi sve vreme je stanovao DAT master ovog materijala tako da se, uz poprilično peripetija, ova priča ovako završava. Tusta još uvek svira, za sebe još uvek.
Ivan St. Rizinger
